О мени
Моје име је Снежана. Још од најранијег детињства желела сам да будем просветни
радник. У млађим разредима основне школе себе сам видела као учитељицу, док су ми старији разреди распламсали љубав према књижевности и граматици и одвели у Београд на студије српског језика и књижевности са општом лингвистиком.
Након завршених студија на Филолошком факултету, више од деценије сам радила у
средњој школи у Параћину, где сам имала прилику да предајем различите предмете, али и да радим као школски библиотекар.
Мој радни век у школи био је испуњен и ваннаставним активностима, у оквиру којих сам водила драмску, литерарну, новинарску и рецитаторску секцију, које су ми омогућиле да организујем различите пригодне активности у којима су ученици могли да развијају своју креативност, негују таленте и боље упознају српске обичаје.
Како бих што боље разумела потребе својих ученика, а и задовољила своју жељу за
учењем психологије, пратила сам различите едукације и постала практичар трансакционе анализе и сертификовани тренер асертивне комуникације.
Данас живим у Португалији. Убрзо након пресељења, схватила сам да становници ове
лепе земље не познају Србију довољно, па сам пожелела да им је представим. Пут ме је одвео у основне и средње школе, где сам ученицима говорила о Србији, српској
књижевности и обичајима. Дирнуло ме је интересовање које су португалски ђаци показали за моје излагање. Многи су пожелели да Србију посете, а неки, чак, и да науче ћирилицу. Након сваке радионице осећала сам да сам испунила важан задатак - да сам представила своју земљу на најбољи начин и у неким младим људима пробудила жељу да је упознају, истраже, заволе.
Касније сам размишљала о томе шта им је у мојој причи пробудило највећу пажњу и
схватила да је то била љубав коју ја осећам према Србији и њеном културном наслеђу.
Они су, заправо, ту љубав могли да осете.
Тада сам схватила да ми, Срби у дијаспори, имамо један племенит и важан задатак - да своју земљу представимо у свету најбоље што можемо. То ћемо постићи само ако је
будемо добро упознали. Јер, у туђини, ми смо лице Србије, и у очима људи око нас, она
ће бити онаква каквом је ми представимо.
Наставила сам да организујем радионице у школама, од којих су неке већ обогатиле своје библиотеке Андрићевим романом „На Дрини ћуприја”, али и да у Кући уметности, чији сам део, промовишем српску књижевност и своју поезију на различите начине. Али, пожелела сам да урадим још нешто - да помогнем деци и одраслима у дијаспори да осете понос који сам ја осетила сваки пут када сам схватила да сам лице своје земље у туђини. Зато сам спојила љубав према својој професији са новом улогом коју ми је живот доделио, и основала Лице Србије, како сам назвала програме српског језика и српске традиције за људе у дијаспори. Јер, уколико наша деца буду течно говорила језик свог завичаја, буду познавала српску књижевност, историју и традицију, биће поносна на своје порекло и имаће чврст животни ослонац. А то је и једини начин да буду прихваћена и поштована, ма где била. Моја мисија је да заједно учимо српски језик и књижевност, српску историју и традицију, али и да развијамо таленте кроз различите секције: драмску, литерарну, рецитаторску, новинарску… Моја мисија је да вас подстичем и да ме инспиришете, да учимо, стварамо и растемо заједно!
А, моја визија су генерације које течно говоре српски, матерњи језик и поносно
представљају своју земљу у свету!
